дете

1. де̏те, дете̏та, ср. 5 п. јд. де̑те, двоји[на] дете̏ти, кол. мн. де̏ца, ж. (што в. на свом месту). муш. и жен. чељаде отприлике до 7 год. старости: Што би̏јеш тој де̏те, што̏ ти учини̏ло? [Што бијеш то дете, шта ти је учинило?] – Да̏ди дете̏ту игра̏чке, па на рабо̏ту. [Дај детету играчке, па на посао.] – Са̏л те̑ј два дете̏та гу остадо̏ше живе. [Само та два детета јој остадоше жива.] – Огреј, слу̏нце, о̏греј, | Мати ти се мо̏ли, | Две дете̏ти до̏и, | А тре̏ћо гу пла̏че [Огреј, сунце, огреј, | Мати ти се моли, | Два детета доји, | А треће јој плаче.] (нар. декламација за забаву и разоноду деци). – Ће̑рко моја, ка̑жи ће̑рке тво̏је, нека ка̑же ће̑рке сво̏је, ћерки̏но гу де̏те пла̏че [Ћерко моја, кажи ћерки твојој, нека каже ћерки својој, ћеркино јој дете плаче] (н. посл.). – Што̏ ми ти је, де̏те моје, што̏ те бо̏ли? – У Ел. де̑те, дете̏та, ср., де̏ца, кол. ж., деца̏ма (дат. мн. – У В. дéте, дèтета, ср. – У R.J.A.

Код Срба у Призрену постоји овакав обичај у вези са једним веровањем: кад кућа очекује принову, а у кући се тада тка, и када је ткање при завршетку те када из свога лежишта – жљеба на задњем вратилу испадне онај штапић (у Призрену ста̏пче) што држи почетак пређе кад се ова навија на вратило, онда неко од укућана узме тај штапић у зубе и излети на улицу, а за њим и по који од укућана; сад се гледа ко ће прво наићи на њих: мушкарац или женска; ако прво наиђе мушкарац верује се да ће очекивана принова бити мушко; у противном, родиће се девојчица. У неким кућама чељадету са штапићем у зубима се претходно вежу очи и тако оно излази на улицу.