даскал

да̏скал, даска̏ла, м. учитељ. „Али учитељ чује, како онај (ђак), кога бије, виче колико може: „Аман, даскале, нећу други пут“, па ће напослетку: „Аман, даскале, жи’ ти даскалица“ [Аман, даскале, да ти је жива жена] – „Назив даскал, место учитељ, употребљавао се све до доласка (у Призрен) учитеља Николе Мусулина 1856 године, па и доцније.“ П. Костић: Просветно-културни живот, 1933, 7.– У В. и Ел. нема. – У R.J.A.

Испор. „даскал-девојка“. Др. Јован Х. Васиљевић: Просветне и политичке прилике, 1928, 48 с напоменом да је тамо поменута Александра родом из Призрена где је она 1836 г. била отворила прву српску приватну женску школу под именом Александра Ајнаџиина и да се после тога она отселила у Ниш. (П. Костић: Op, cit, 6). –

Што се тиче раније употребе ове речи у садањој Косовско-Метохиској Области, испор.: “У старим нашим натписима и записима, у колико су исти у штампи објављени, ......., реч „даскалъ“ помиње се дватрипут: а) у прологу од марта до септембра, који је био преписао 1622. год. за манастир Грачаницу киръ Димитріе а по поруци и о трошку Василија, митрополита Нов. Брда; б) у дечанском поменику од 1595 год. и в) у једноме запису у Пећ. Патријаршији од 1670 год“ Споменица 50 годишњице Призренске Богословије, 170.–

Постављањем за учитеља прве генерације васпитаника Призренске Богословије 1874 г. и нестанком учитеља старошколаца (у Призрену је последњи такав учитељ, Јанче Тодоровић – Ђурић престао учитељевати 1874. г. примивши свештенички чин), реч учитељ је постепено потискивала реч даскал тако да се она више не чује међу Србима. Али се задржала међу муслиманима који наше просветне раднике (не само учитеље) и даље зову даскал: Даскал Петре, даскал Мане, даска[л] Јефто и сл.