диљбер

2. ди̏љбер, диљбе̏ра, м. у перверзној љубави код варошких мухамеданаца, овако се звао изабрани леп дечак или младић као драган човека старијег од себе са којим се овај проводио и оргијао: Оно̏га напасни̏ка Турчи̏на кој траже̏ше Милан да му бидне ди̏љбер, Милан га у̏би на ме̏сто па после по̏беже у Срби̏ју. [Оног напасника Турчина који је тражио да му Милан буде диљбер, Милан га уби на месту па после побеже у Србију.] – Пободо̏ше се отима̑ћи јен дру̏гому диљбе̏ра. [Избодоше се отимајући један другоме диљбера.] – Испор. 2. а̏шик, м., знач. под б). – У Ел дӣлбе̑р, дӣлбе̏ра, м. знач. под 1. – У В. ди́лбер, м. нема овакво значење. У R.J.A.

За тур. владавине Призреном било је и случајева, истина доста ретких, да су мухамеданци насртали и на срп. дечаке нагонећи их чак и претњом смрћу да им постану драгани, али увек без успеха. Овде наведени први пример је, као истинит случај, најбољи доказ о томе.